UČESNICI


MAIREAD HICKEY, violinistkinja (Irska)

Rođena 1996., ova darovita umetnica pohađala je Muzičku školu u Korku, u klasi prof. Adrijana Pečua, istovremeno jednu školsku godinu učeći i na Konzervatorijumu u Nantu u Francuskoj. Pohađala je i majstorske klase Adeline Oprean, Dore Švancenberg, Mariјane Sirbu, Tatjane Liberove, Adrijana Pinzarua, Josija Zivonija i Adrijana Buterfilda. Pored uspeha na renomiranim nacionalnim takmičenjiima, 2012. je pobedila na Međunarodnom tamičenju Muzičke omladine u Rumuniji, a dve godine ranije osvojila i nagradu „Antonio Salijeri” u Italiji. Za svoje interpretacije irske muzike u domovini je pobrala osam šampionskih titula da bi najnovije priznanje (treću nagradu) osvojila na Šporovom takmičenju 2016. O njenom školovanju od 2014. materijalno brine Fondacija „Justinov”. Već u četrnaestoj godini Majred je s irskim Nacionalnim koncertnim orkestrom i dirigentom Dejvidom Brofijem snimila čuveni Violinski koncert u e-molu Feliksa Mendelsona da bi potom u Nacionalnoj koncertnoj dvorani u Dablinu svirala nekoliko puta, učestvujući i na drugim značajnim kulturnim manifestacijama u Irskoj i Evropi. Kao aktivni kamerni muzičar niz godina je bila član Kvarteta „Cairde”, usavršavajući se s tim sastavom i na majstorskim kursevima međunarodnog karaktera i učestvujući s njim i na nekoliko festivala u domovini. Sarađivala je s velikim svetskim umetnicima poput Andraša Šifa, Barija Daglasa, Tabee Cimerman, Renoa Kapisona, Mate Bekavca, Irene Grafenauer, Aleksandera Linkviča (Lonquich, Stivena Iserlisa, Borisa Berezovskog, Kirila Gernštajna, Paula Nojbauera, Marka Kopea, Dmitrija Sitkoveckog, Pitera Vispelveja (Wispelway), zatim i s kvartetom „The Vanbrugh” i mnogim drugima. Inicirala je Festival kamerne muzike „Ortus”, prvi put održan u Irskoj februara 2016. godine, i od tada je njegova umetička direktorka. Kao solistkinja renomiranih orkestara svirala je s Irskim nacionalnim simfonijskim i Irskim nacionalnim koncertnim orkestrom, Simfonisjkim orkestrom Hesenskog radija, Državnim orkestrom Majnca, Kamernim orkestrom Evrope, Virtemberškim kamernim orkestrom, kamernim orkestrima „Kremerata Baltica” i „Camerata Ireland”. Među dirigentima s kojima je sarađivala jeste i slavni Kristof Ešenbah (Christoph Eschenbach). Njen „magični” nastup u Karnegijevoj dvorani, koji „prodire u srce i dušu muzike” dobio je najlskavije reči kritike (New York Epoch Times).   Zahvaljujući sponzorstvu Međunarodnog violinskog društva „Beares” koristi violinu tononi iz 1702. godine. S Akademijom iz Kromberga povezana je od 2013., najpre preko majstorskih violinskih kurseva i akademskog festivala, muzicirajući dve godine zaredom (2015. i 2016) u ciklusu „Kamerna muzika povezuje svet”, a zatim i studijama u klasi Mihaele Martin, u čemu joj je pomogla stipendija koja nosi ime nemačkog bankara Hilmara Kopera. Slavna irska violinistkinja snažne ekspresije, izvanrednog tona, visokog virtuoziteta i prirodne komunikativnosti s auditorijumom danas je koncertmajstor Nacionalnog orkestra „Pays de le Loire” (Orchestre National des Payas de la Loire).

 


WILLIAM HAGEN, violinista (SAD)

Rođen u Solt Lejk Sitiju (1992), violinu je počeo da uči već u četvrtoj godini da bi u desetoj krenuo s redovnim muzičkim obrazovanjem s Robertom Lipsetom u Školi za izvođačke umetnosti „Kolburn” u Los Anđelesu. Dve godine je radio i s Jicakom Perlmanom („Džulijard”) da bi 2012. nastavio učenje kod prof. Lipseta, sada na Muzičkom konzervatorijumu „Kolburn”. Pohađao je majstorske kurseve kod Ane Kumačenko, Pinkasa Cukermana, Gabora Takač-Nađa i Menahema Preslera. Počev od svog debija, koji je kao solista s orkestrom imao već u osmoj godini, Hagen je svirao s mnogim simfonijskim orkestrima, poput Simfoničara iz Sent Luisa, Orkestra Kraljevske filharmonije iz Liježa, Simfonijskog orkestra Austrijskog radija (ORF), Briselske filharmonije, Nacionalnog orkestra Belgije i Filharmonije iz Aspena (na Muzičkom festivalu u Aspenu), potom i sa simfonijskim orkestrima Čikaga, Detroita, San Franciska, Sijetla, Jute, Radio Frankfurta, Evropskim kamernim orkestrom i mnogim drugim ansamblima širom sveta. Među dirigentima s kojima je sarađivao jesu Marin Alsop, Plasido Domingo, Ludovik Morlo, Kristijan Arming i Hug Volf. Resitale je priređivao u Tokiju, Briselu, Londonu, Parizu, Los Anđelesu i na Festivalu u Kolmaru (Francuska). Dobitnik značajnih nagrada na velikim međunarodnim takmičenjima, Vilijam Hagen se najviše istakao na Violinskom takmičenju „Kraljica Elizabeta” u Briselu 2015 (treća nagrada) i Takmičenju „Fric Krajzler” u Beču 2014 (druga nagrada). Učestvovao je u radu majstorskih kurseva s Kristijanom Teclafom i Mihaelom Martin na Festivalu Akademije iz Kronberga (2015), a godinu dana kasnije svirao s Mateom Bekavcem, Gidonom Kremerom, Stivenom Iserlisom, ali i s Edgarom Mejerom (Meyer), Tabeom Cimerman (Zimmerman) i Kristijanom Teclafom, svojim profesorom u Kronbergu. Danas aktivan s obe strane Atlantika, Hagen veoma mnogo koncertira i po Evropi i širom SAD-a, s najširim repertoarom. Svoj izvanredno ocenjem debitantski album Danse Russe relizovao je s pijanistom Albertom Kanom Smitom (Albert Cano Smit). Dobitnik je stipendije iz Fondacije Ditera i Elizabet Federsen, a posle muziciranja na izvanrednom instrumentu Andree Gvarnerija iz 1675. godine, sada, zahvaljujući Fondaciji Rejčel Barton Pajn (Rachel Barton Pine), svira na Stradivarijusovom instrumentu „Arkwright Lady Rebecca Sylvan” iz 1732. s gudalom Fransoa Gzavijea Turta (Francois Xavier Tourte). U protekloj sezoni takođe je bio veoma aktivan kao solista i kamerni muzičar širom SAD-a, Evrope, Azije i Latinske Amerike, kao i solista s orkestrima, posebno u SAD-u, a debitovao je i s Orkestrom Filharmonije iz Bogote.

 


NATALIE LOUGHRAN, violistkinja (SAD)

Američka violistkinja Natali Lugran se brzo plasirala kao jedan od najraznovrsnijih mladih umetnika današnjice. Natali je dobitnica prve nagrade na “Primrose International” takmičenju violista, nagradu publike, kao i “BIPOC” nagradu kompozitora za njen aranžman i izvođenje kompozicije “Mother and Child” Vilijam Grant Stila. Takođe je nastupila u finalu “Young Concert Artist Auditions” 2020. i nagrađena je specijalnom nagradom za izvođenje Bouvenove sonate u ce-molu na Tertis međunarodnom takmičenju violista. Natali je osvojila i “William Schuman” nagradu za svoje izvanredne liderske sposobnosti i dostignuća u muzici, dodeljenu od strane Džulijard škole.

Bivši član “Kila” kvarteta, Natali je senzitivan i strastven kamerni muzičar. Nastupila je u serijalu “WQXR Midday Masterpieces” i učestvovala u radionici “Perlman Music Program Chamber”, “Robert Mann String Quartet Institute”, “Yellow Barn” i “Chamber Music Connects the World” u Kronbergu. Takođe učestvuje na Marlboro muzičkom festivalu 2022. godine. Natali je sarađivala sa renomiranim kamernim muzičarima kao što su Isak Perlman, Donald Vilerštajn, Gidon Kremer, Kristijan Teclaf i Tabea Zimmermann.

Uz solističke nastupe i kamernu muziku, Natali gaji duboku ljubav ka orkestarskom repertoaru i radila je na poziciji vođe sekcije viola uz dirigente kao što su Sajmon Retl, Valeri Gergiev, Šarl Dutoa i Esa-Peka Salonen. Nastupala je sa Verbier festivaliskim kamernim orkestrom, bila je na međunarodnoj turneji sa Festivalskim orkestrom Budimpešte i redovno nastupa sa Orkestrom Metropoliten opere i Njujorškom filharmonijom.

Natali je završila osnovne i master studije viole na Džulijard školi u klasi profesora Rodžera Tapinga, Miše Amorija i Hsin-Jun Huanga, gde je bila ponosni dobitnik “Kovner” stipendije. Nakon toga nastavlja studije na Kronberg Akademiji sa Tabeom Cimerman.

Natali svira na violi iz 1976. godine koju je izgradio Serđo Pereson.

 


PAOLO BONOMINI, violončelista (Italija)

Dobitnik prve nagrade na 20. Internacionalnom takmičenju „J. S. Bah” u Lajpcigu (2016), izvanredni italijanski umetnik gradi uspešnu međunarodnu karijeru kao kamerni muzičar, solista i pedagog. Trenutno je prvi violončelista orkestra Salcburške kamerate („Salzburg Camerata”), još od svoje 15. godine priređujući resitale širom Evrope, Južne Amerike i Australije, a kao solista s okestrom je  zapaženo nastupao sa Simfonijskim orkestrom iz Bila i kamernim ansamblima iz Berna i Odese, Praškim virtuozima, Kamernim orkestrom „Pauliner”  i mnogim dugim. Prvi kompakt-disk Violoncello Italiano objavio je u diskografskoj kući „Genium Classics” i on je zahvaljujući sjajnim kritikama proglašen za kompakt-disk meseca u žurnalu Fono Forum, jednom od najuglednijih nemačkih muzičkih časopisa. Bonomini, inicijator osnivanja Trija „Bokerini” („Bocckerini” ), koji je za pomenutog izdavača snimio sva Betovenova gudačka trija, često priređuje resitale u poznatim svetskim dvoranama kao što su Vigmor hol u Londonu, Koncertauz u Berlinu, Bahov arhiva (Bach Archiv) u Lajpcigu, na Festivalima MITO, „Đorđe Enesku” u Bukureštu i „Engadin” u Švajcarskoj. Partneri u kamernom muziciranju bili su mu legendarni violinista Salvatore Akardo (Accardo), violista Bruno Đurana (Giuranna) i kontrabasista Franko Petraki (Franco Petracchi), a s uglednim violončelistom Đovanijem Solimom, koga je slušala i novosadska publika, bio je deo projekta Tenebrae, il Principe dei musici, predstavljenog u nekoliko najpoznatijih italijanskih teatara. Danas 34-godišnji umetnik je kao prvi violončelista bio gost Nemačkog simfonijskog orkestra u Berlinu, a u istoj ulozi svirao je i u kamernim orkestrima „Berlin” i „Maler”, Bernskoj kamerati („Camerata Bern”) i Nemačkoj kamernoj flharmoniji u Berlinu. Muzicirao je i s Orkestrom Bavarskog radija, Festivalskog orkestra Lucerna, pod vođstvom najpoznatijih dirigenata kao što su Klaudio Abado (Claudio Abbado), Maris Jansons (Mariss), Ricardo Muti (Riccardo Muti), Rikardo Šaji (Chailly), ser Eliot Gardiner i Herbert Blomštet (Blomstedt). Kao pedagog samostalno je vodio kurseve u Muzičkoj školi u Fjezolu (Italija), ali je bio i asistent profesora Jensa Petera Majnca (Jens Peter Maintz), kod kog su studirali i neki od naših najdarovitijih mladih violončelista. Redovno se odaziva pozivima da kao asistent profesora Antonija Menezesa radi na Visokoj školi umetnosti u Bernu, a sam vodi majstorske tečajeve na muzičkim konzervatorijumima u Madridu i Aragonu. Vrlo zainteresovan za filološka i muzikološka istraživanja, Paolo Bonomini je objavio kritičko izdanje Šest sonata za dva violončela Tomaza Đordanija (Tomaso Giordani) u izdanju kuće muzikalija „Armelin Musica”. Veliki umetnički uticaj i profesionalnu podršku pružaju mu čuveni violončelisti poput Marija Brunela (Brunello), Antonija Menezesa (Meneses), Jansa Petera Majnca (Maintz) i Rajnera Šmita (Rainer Schmidt).

 


MATE BEKAVAC, klarinetista (Slovenija)

 

Jedan od najuspešnijih klarinetista svoje generacije u svetu, koji perfektno povezuje osobine i tendencije francuske, odnosno nemačke škole klarineta, unazad nekoliko godina beleži zapažene nastupe i kao dirigent. Klarinet je počeo da uči u Ljubljani kod prof. Franca Tržana i prof. Darka Brleka, dok je studije završio na Univerzitetu u Gracu, u klasi prof. Bele Kovača, a master studije na salcburškom Mocarteumu u klasi prof. Alojza Brandhofera. Usavršavao se na čuvenom njujorškom učilištu „Džulijard” kod prof. Čarlsa Najdiha i na Pariskom konzervatorijumu u klasi prof. Mišela Arinjona. Za visoke umetničke domete postignute na studijama u Salcburgu dodeljena mu je počasna nagrada austrijskog Ministarstva nauke i umetnosti. Pobednik je velikog broja takmičenja – u Lisabonu (1994), Sevilji (1995), Beogradu (1997), Salcburgu (1992). Finalista je nadmetanja „Young Concert Artists” u Njujorku (1996), dobitnik gran-prija konkursa „Yamaha” u Beču (1994), nagrade Evropskog žirija u Varšavi (1994) i dr. Kao prvi, odnosno solo klarinetista svirao je u Evropskom kamernom orkestru, Malerovom kamernom orkestru i Kraljevskom orkestru Koncertgebaua. Brojni su dirigenti s kojima je sarađivao poput Marisa Jansonsa, Bernarda Hajtinka, Nikolausa Arnonkura, Kurta Mazura, Zubina Mehte, ser Kolina Dejvisa, Nemea Jervija, ser Čarlsa Makerasa, Kristofera Hogvuda, Marija Peraje, Jicaka Perlmana. Njegov repertoar obuhvata dela baroka, klasicizma, romantizma, kao i savremena za klarinet, uključujući komade s uticajima džeza i klezmer muzike. Čest je gost festivala u Lokenhausu (Austrija), Jerusalimu, Bazelu, Dubrovniku, Lucernu, Minhenu. Mate Bekavac je ostvario trajne audio-zapise za arhiv Slovenačkog radija, a sa Simfoniijskim orkestrom RTV Slovenije i dirigentom Antonom Nanutom snimio je niz kapitalnih dela literature za klarinet. Na Nomusu je nastupao nekoliko puta, a novosadskoj publici se prvi put blistavo predstavio resitalom u Gradskoj kući, koji mu je Muzička omladina Novog Sada priredila posle velike pobede na renomiranom Međunarodnom takmičenju muzičke omladine u Beogradu (1997), prepoznavši ga već tada (u njegovoj dvadesetoj godini) kao umetnika buduće velike svetske karijere.

Kao solista sjajne tehnike, koji svira s intenzitetom, virtuoznošću, specifičnom bojom i karakterom zvuka, te snažnom dubinom ekspresije, što su osobine samo najvećih umetnika, nazvan i „Paganini klarineta”, Mate Bekavac je nastupao s kamernim orkestrima „Franc List”, „Cappela Istropolitana”, „Camerata Israel”, Moskovskim, Salcburškim, Minhenskim i Zagrebačkim solistima, Orkestrom Filharmonije nacija i Orkestrom Opere u Frankfurtu, Simfonijskim orkestrom Bazela i sa svim orkestrima u Sloveniji, kao i mnogim filharmonijama van zemlje. U kamernoj muzici, prema kojoj gaji poseban afinitet i ljubav, s akcentom na nekonvencionalnom programu, muzicirao je s violinistom Gidonom Kremerom, flautistkinjom Irenom Grafenauer, oboistom Hajncom Holigerom, pijanistkinjom Elenom Baškirovom, violončelistima Sol Gabetom, Nikolasom Altštetom, Klaudijom Bohorkezom, Lin Harel, violistom Jurijem Bašmetom, violinistkinjom Patricijom Kopačinskom, gudačkim kvartetima „Arriaga”, „Minguet”, „Doric”, „Tartini”, članovima Orkestra Bavarskog radija, Metropoliten orkestra u Njujorku, Londonskog simfonijskog orkestra.

 


SRETEN KRSTIĆ, violinista (Srbija/Nemačka)

Rođen je u Beogradu, u kojem počinje da svira violinu u svojoj sedmoj godini. Od 1980. pa sve donedavno bio je prvi koncertmajstor Minhenske filharmonije, a na tom mestu je delovao još od vremena legendarnog šefa-dirigenta Serđua Čelibidakea (Sergiu Celibidache).

Bio je i koncertmajstor Svetskog orkestra mladih tokom dve sezone (1975. i 1977), te nastupao s najvećim solistima, poput Henrika Šeringa (Henryk Schering) i Pjera Furnijea (Pierre Fournier), pod vođstvom dirigentskih legendi kao što su Žan Martinon (Jean Martinon) i Bernhard Kle (Bernhard Klee). Kao solista svirao je pod upravom slavnih dirigenata, među kojima su Serđu Čelibidake, Džejms Levajn (James Levine), Zubin Mehta, Hiroši Vakasugi (Hiroshi Wakasugi), Horst Štajn (Horst Stein), Vaclav Nojman (Václav Neumann) i Dmitrij Kitajenko. Sarađivao je s mnogim orkestrima nekadašnje Jugoslavije, a karijera ga je vodila i u gotovo sve evropske zemlje, zatim Japan, SAD i bivši Sovjetski Savez.

Snimao je za sve radijske i televizijske stanice bivše Jugoslavije, Bavarski radio i Zapadnonemački radio, Bi-Bi-Si (Mančester) i Grčki radio (Solun). Ostvario je trajne tonske zapise i u diskografskim kućama „PGP”, „Thorofon”, „Arte Nova Classics” i druge, realizujući za njih više kompakt-diskova, kako solističke, tako i kamerne muzike.

Godine 1985. osnovao je Trio „Gasteig” u Minhenu, 1996. Gudački sekstet Minhenske filharmonije, a 1999. i Kamerni orkestar „Filharmonijski solisti”, čiji je i danas umetnički rukovodilac. Iste godine postaje i član Klavirskog trija „Gelius”. Tri godine (2007–2010) bio je umetnički direktor Bemusa, a mnogo puta i član žirija na eminentnim domaćim i međunarodnim takmičenjima, i sam nosilac najviših nagrada na raznim konkursima. Kao dvadesetogodišnjak 1973. osvaja drugu nagradu na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine (Jeunesse Musicales) u Beogradu, a 1976. pored druge i specijalnu nagradu za najbolje izvođenje dela J. S. Baha na istom nadmetanju. Održao je veći broj majstorskih kurseva za violinu u Beogradu, Dubrovniku, Ljubljani, Valensiji i Francuskoj. Od 2012. je angažovan kao stalni koncertmajstor i vođa Zagrebačkih solista, uz koje je snimio kompakt-disk s kompozicijama Borisa Papandopula za nemačku izdavačku kuću „CPO” (2014); dobivši izvanredne kritike, to izdanje je koncertno predstavljeno na nemačkoj turneji u aprilu 2015. Sreten Krstić često nastupa kao dirigent i umetnički rukovodilac i drugih kamernih i simfonijskih orkestara u Beogradu i Novom Sadu. Svira na violini koju je 1760. izgradio Nikola Galjano (Nicola Gagliano).

 


ZAGREBAČKI SOLISTI, kamerni orkestar (Hrvatska)

Zagrebački solisti su osnovani 1953. godine u okviru Radio Zagreba, pod umetničkim vođstvom čuvenog italijanskog violončeliste i dirigenta Antonija Janigra, koji ih je vodio do 1968. godine.

Tokom sedam decenija delovanja, s takođe veoma uglednim koncertmajstorima, poput Dragutina Hrđoka, Tonka Ninića, Anđelka Krpana i Borivoja Martinića-Jerčića, ovaj izvanredni gudački sastav održava kvalitet muziciranja na zavidnoj visini, redovno ga prikazujući i na prestižnim svetskim koncertnim pozornicama.

Od 2012. godine Zagrebački solisti nastupaju s izuzetnim violinistom Sretenom Krstićem kao svojim koncertmajstorom i umetničkim rukovodiocem, do skoro i slavnim prvim koncertmajstorom Minhenske filharmonije.

U svojoj dugoj istoriji održali su gotovo 4000 koncerata na svim kontinentima, u najvećim svetskim centrima i najpoznatijim koncertnim dvoranama kao što su: „Čajkovski” (Moskva), „Sveta Čečilija” (Rim), Muzikferajn (Beč), Viktorija hol (Ženeva), Karnegi hol (Njujork), Koncertgebau (Amsterdam), Rojal festival hol (London), salama Berlinske filharmonije, Sidnejske opere, Kraljevskog teatra u Madridu, Teatra „Colon” u Buenos Ajresu, pariskog Versaja i dr.

Redovno su gostovali na najboljim muzičkim festivalima, poput onih u Salcburgu, Pragu, Edinburgu, Berlinu, Bergenu, Barseloni, Istanbulu, Dubrovniku i drugim, a uz njih su muzicirali brojni ugledni solisti kao što su Henrik Šering, Alfred Brendel, Kristijan Fera/Christian Ferras, Pjer Furnije/Pierre Fournier, Leonard Rouz/ Leonard Rose, Džejms Galvej/James Galway, Žan-Pjer Rampal/Jean-Pierre Rampal, Aldo Čikolini/Aldo Ciccolini, Katja Ričareli/Katia Ricciarelli, Lili Laskin/Lily Laskine, Zuzana Ružičkova, Mario Brunelo/ Brunello, Izabel Moreti/ Isabelle Moretti, Gi Tuvron/ Guy Touvron, Mark Kope/Marc Coppey, Rej Čen/Ray Chen i mnogi drugi.

Repertoar Zagrebačkih solista uključuje barokna, klasicistička, romantičarska, kao i dela savremene muzike, s posebnom pažnjom usmerenom na aktualizaciju ranijih, ali i predstavljanje mlađih generacija hrvatskih kompozitora.

Snimili su preko sedamdeset nosača zvuka za kompanije „Vanguard”, „EMI”, „ASV”, „Eurodisc”, „Melodia”, „Hispa-vox”, „Pickwick” i „Croatia Records”. Od značajnijih izdanja ističe se kompakt-disk s kompozicijama Ernesta Kordera (Corder), snimljen s istaknutim solistima – violinistom Giljermom Figeroaom /Guillermo Figueroa i gitaristom Pepeom Romerom (kuća „Naxos”, 2010), koji je nominovan i za nagradu „Latino Gremi” (Latin Grammy). U junu 2014. godine ansambl je objavio i kompaktni disk s delima Borisa Papandopula (s pijanistom Oliverom Trindlom/Triendl), koji je oduševio i domaću i inostranu kritiku. Godinu kasnije, za nemačku diskografsku kuću „Audite”, s violončelistom Markom Kopeom Zagrebački solisti su realizovali zapis tri koncerta za violončelo.

Zagrebačkim solistima dodeljene su mnoge visoke nagrade i priznanja, među kojima se ističu: prva nagrada u Mar del Plati (za album Koncerti 18. stoljeća), medalje „Pablo Kazals” i „Elizabet Sprejg Kulidž” /Elizabeth Sprague Coolidge (za izvođenje savremene muzike), kao i priznanja Vile „Manin” (Italija) i Uneskoa. Među nacionalnim odličjima ističu se „Vladimir Nazor”, „Milka Trnina” i „Josip Štolcer Slavenski” (za najboljе izvоđenje dela hrvatskog kompozitora), zatim „Ivan Lukačić” i „Jurica Muraj” (Varaždinske barokne večeri), Nagrada Grada Zagreba, srebrni kompakt-disk kuće „Croatia Records”, Orden za zasluge naroda sa srebrnim zracima, Plaketa Grada Zagreba. Njima se pridružuju i hrvatske diskografske nagrade poput „Porina” za životno delo (1994), srebrne plakete Hrvatske glazbene mladeži i brojne druge. U 2010. godini Zagrebački solisti su dobili gran-pri „Orlando” za naročite umetničke doprinose u ostvarenju celokupnog programa Dubrovačkih ljetnih igara.

Ovaj renomirani kamerni orkestar zaokružuje ove godine i sedam decenija svog uspešnog delovanja doživljenih zahvaljujući brojnim sjajnim umetnicima koji su tokom tih godina činili sastav Zagrebačkih solista, a ono što sve članove – prošle, sadašnje i buduće – sasvim sigurno ujedinjuje jeste vrhunski nivo i disciplina u veštini kojom se bave, te nepresušan entuzijazam i ljubav prema muzici, a naročito prema kamernom muziciranju.

 


MIHAJLO ZURKOVIĆ, pijanista (Srbija)

Mihajlo Zurković je rođen u Somboru gde je započeo svoje muzičko obrazovanje. Sa 14 godina postaje student „nulte godine“ za izuzetne mlade talente pri Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Diplomirao je i magistrirao u istoj ustanovi sa najvišim ocenama . Dobitnik je mnogih nagrada na nacionalnim i internacionalnim takmičenjima od kojih su najznačajnije: prva specijalna nagrada na međunarodnom takmičenju „Petar Konjović“ (Beograd, 1995), prva nagrada na međunarodnom takmičenju „Citta di Moncalieri“ (Monkalijeri, Italija, 1995), treća nagrada na međunarodnom takmičenju „Frederik Šopen“ (Novi Sad, 1997), prva nagrada na Internacionalnom forumu u Kijevu (Ukrajina, 2009.) kao i diploma finaliste pijanističkog takmičenja „Dinu Lipatti“ (Bukurešt, Rumunija, 2002).
Od svog prvog solističkog koncerta koji je imao sa 12 godina, do sada je odsvirao preko četirsto resitala, kamernih koncerata i nastupao je kao solista sa različitim orkestrima. Svirao je u svim značajnijim salama u Srbiji (velika sala KNU, Skupština grada Beograda, Sinagoga i Gradska kuća u Novom Sadu, Gradska kuća u Subotici, Sala simfonijskog orkestra u Nišu…) i imao zapažene nastupe u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji, Francuskoj, Španiji, Belgiji, Rumuniji, Mađarskoj, Japanu, Kini, Rusiji i SAD. Nastupao je na festivalima: Somborske muzičke svečanosti, BEMUS, NIMUS, „Kek madar“ (Kaloča, Mađarska), “Pianotune” (Lommel, Belgija), “ Festival di Musica Terni” ( Terni, Italija), “ Festival di Musica Lago di Como” (Komo, Italija), “Piano Echos” (Villa Remotti, Fubine, Italija), “Festival de Musica de Sant Pere de Rodes” ( Đirona, Španija), “Les folles Journees” (Kanazava, Tokio, Japan), “ Scene National De Sete, Ensemble Conterpoint” (Set, Francuska) i „Movimentos“ (Volfsburg, Nemačka).
Učestvovao je u projektu „40 fingers“ u okviru koga je imao niz zapaženih nastupa u Italiji. U decembru 2009. godine debitovao je u Njujorku sa resitalom u “Bechstein hall”. U martu 2010. nastavlja svoju koncertnu aktivnost u Rusiji nastupima u nekoliko značajnih sala u Sankt Petersburgu: Mala sala Konzervatorijuma Rimski-Korsakov, Velika sala koledža Modest Musorgski (u okviru festivala posvećenog Šopenu) i u jednoj od najprestižnijih sala – Šeremetjev dvorac.
Tokom koncertne sezone 2013/14 učestvuje u velikom projektu irske kompanije „Fabulous Beast Dance Theatre“ u okviru koga izvodi „Posvećenje proleća“ i „Petrušku“ Igora Stravinskog na festivalima u Nemačkoj i Irskoj.
2009. godine je izdao kompakt disk u produkciji kulturnog centra „Laza Kostić“ iz Sombora i Akademije umetnosti Novi Sad sa delima Šuberta, Šopena, Bramsa i Skrjabina. Mihajlo Zurković je idejni tvorac, jedan od osnivača i prvi umetnički direktor, ponovno uspostavljenog muzičkog festivala Somborske muzičke svečanosti – SOMUS. Angažovan je kao vanredni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.« …

Miša Zurkovic je pokazao svoje neverovatno pijanističko umeće. Treba ga sa
poštovanjem svrstati u rang vrhunskog talenta bezuslovno sposobnog za izražajni i jasan zvuk
i bez ikakvog straha od preterivanja, ubrojiti ga međju velika imena pijanističkog sveta… »
Alessandro Samsa, « Recensioni di musica classica », Terni 2014.

“Bili smo preplavljeni istovremeno i intimnim i ekstrovertnim pristupom, istančanom
paletom prefinjeno izdiferenciranih tonskih boja, uzburkanih osećanja, besprekornim
virtuozitetom, a opet naizgled jednostavnim i lakim predavanjem čija muzikalnost ni u
trenutku nije dolazila u pitanje. Zurkovićevo tumačenje plenilo je od početka do kraja
lepotom i uzbudljivim muzičkim tokom, minuciozno oblikovanim detaljima i stilskom
uverljivošću”
Marija Adamov, Dnevnik 2016.

 


LORRAINE CAMPET, kontrabasistkinja (Francuska)

Pokazujući interesovanje za kontrabas još u petoj godini, prvo učeći kod Žan-Edmona Bakea (Jean- Edmond Bacquet), studije na pariskom Nacionalnom konzervatorijumu za muziku i ples upisuje 2012. u klasi Tijerija Barbea (Thierry Barbe). Posle sticanja diplome mastera Loren Kampe se godinu dana školuje na Univerzitetu u Manhajmu kod Petrua Juge. Pored kontrabasa 2019. završila je i studije violine na istoј pariskoј visokoj muzičkoj školi u klasi Žan-Marka Filipsa Varžabedjana, takođe nekadašnjeg nezaboravnog učesnika Nomusa. Kao solistkinju i predavačicu na majstorskim tečajevima pozivaju je širom sveta (Kina, SAD, Velika Britanija, Nemačka, Venecuela), a redovno svira i u kamernim sastavima na raznim festivalima, naročito u domovini (Eks-an-Provans, Dovil, Evijan, Nant), na kojima sarađuje s najvećim interpretatorima evropske i svetske muzičke scene. Među njima su Barbara Hanigen (Hannigan), Reno Kapison, Leonidas Kavakos, Kristof Morin (Cristophe), Fransoa Salke (Francois Salque), Sara Nemtanu (Sarah Nemtanu),Trio „Vanderer”, Kvartet „Modiljani”. Podjednako izvodi resitale i svira kao solistkinja (kontrabasistkinja i violinistkinja) s orkestrom u koncertantnim kompozicijama, a među novijim saradnjama beleži nastupe s orkestrom „musicAeterna” i „Utopia”, pod dirigentskim vođstvom veoma poznatog Teodora Kurencisa, ali i s Londonskim simfonijskim orkestrom i ansamblom „Sinfonia Grange au Lac” u Evijanu. Loren Kampe je pobedila na međunarodnim takmičenjima „Leopold Belan” (Bellan) i „Bass 2014” u Amsterdamu. Godine 2017, uz pobedničko mesto, dobila je i nagradu za najbolju interpretaciju savremene muzike na Jesenjem muzičkom festivalu mladih umetnika (FMAJI), a potom osvojila i drugo mesto na Međunarodnom takmičenju „Đovani Botezini” (Giovanni Bottesini). Na poziciji prvog kontrabasiste u Filharmonijskom orkestru Radio Francuske bila je pet godina (od 2015. do 2022), svirajući na izuzetnom instrumentu Pjetra Antonija Testorea (Pietro Antonio Testore) i modernom kontrabasu Rišara Gonona (Richard Gonon), po preporuci ansambla „Pirastro Strings”. Kao violinistkinja, što je poseban kuriozitet, Loren Kampe je i članica Kvarteta „Confluence”, rezidencijalnog ansambla Fondacije „Singer-Polinjak” (Singer-Polignac), koji je to postao zahvaljujući pobedi na Međunarodnom takmičenju gudačkih kvarteta u Trondhajmu. Veoma je srećna što, zahvaljujući podršci Fondacije „Boubo-Music”, svira na violini Đovanija Batiste Gvadanjinija (Giovanni Batiista Guadagnini) uz gudalo Edvina Klemona (Edwin Clement).

 


SERGIO AZZOLINI, fagotista (Italija/Švajcarska)

Učenje započeto kod Romana Santija u rodnom gradu Bolcanu budući veoma traženi umetnik na svom zahtevnom instrumentu nastavio je u Hanoveru u klasi Klausa Tunemana (Thunemann) da bi još za vreme studija postao solo fagotista Evropskog omladinskog orkestra. Trijumfovao je na takmičenjima „Karl Marija fon Veber” i međunarodnim nadmetanjima „Praško proleće” i Bajerskog radija (ARD) u Minhenu, gde je naročito bio uspešan kao član Kvinteta „Ma’alot” (Ma’alot Quintett), u kojem je svirao deset godina. Uz to krenula je i njegova kontinuirana karijera i bogata aktivnost soliste na modernom fagotu, odvijajući se paralelno i podjednako intenzivno i na planu interpretacije stare muzike na istorijskim instrumentima. Kao izvođač na baroknom instrumentu bio je i član sastava „Continuo Group”, baroknih ansambala iz Limoža („De Limoges”) i Beča („Concentus Musicus”), a redovno je nastupao i kao solista sa ansamblima „Sonatori della Gioiosa Marca” i „L’Aura Soave” iz Kremone, „La Stravaganza” iz Kelna i „Accademia Bizantina”. Od 2013. posebnu pažnju posvećuje radu sa sopstvenim baroknim ansamblom „L’Onda Armonica”. Pet godina Serđo Acolini je bio umetnički direktor Kamerne akademije u Potsdamu, s kojom je izveo brojne koncerte s programski širokim repertoarom, od barokne do avangardne muzike, učestvujući i u četiri vrlo uspešne produkcije opera Vivaldija, Galupija, Grauna i Mocarta. U međuvremenu je postao i veoma traženi umetnički rukovodilac i solista mnogih inostranih ansambla koji izvode prvenstveno muziku 18. i 19. veka na savremenim i istorijskim instrumentima. O njegovoj vanredno i neobično bogatoj stilskoj raznolikosti svedoči niz kompakt-diskova poput onog s Vivaldijevim koncertima za fagot, snimljenog za kuću „Opus 11/Naive” i kandidovanog za najuglednije diskografske nagrade. Već dve i po decenije, počev od 1998. godine, ovaj svestrani umetnik profesor je fagota i kamerne muzike na Visokoj školi za muziku u Bazelu.

 


KRISTIAN KATZENBERGER, hornista (Nemačka)

Rođen u Oldenburgu, tridesetčetvorogodišnji umetnik je završio studije na Visokoj školi za muziku „Hans Ajzler” („Hanns Eisler”) u Berlinu, u klasi prof. Mari Luiz Nojneker (Marie Luise Neunecker). Četiri godine je bio prvi, odnosno solo hornista u Frankfurtskoj operi i Muzejskom orkestru (Museumsorchester), a početkom 2021. istu poziciju dobio je i u Simfonijskoom orkestru Frankfurtskog radija. U svojoj dvadeset trećoj godini pobedio je na Nemačkom muzičkom takmičenju, što mu je donelo stipendiju, ali i nastup u nacionalnoj selekciji koncerata za mlade umetnike. Takođe, dobio je i stipendiju „Villa Musica” u Rajnland Pfalcu. Као solo hornista svirao je u Berlinskoj filharmoniji, Simfonijskom orkestru Bavarskog radija i Državnoj kapeli iz Berlina pod dirigentskim vođstvom Herberta Blomšteta (Blomstedt), Danijela Barenbojma i drugih značajnih umetnika. Pored svojih orkestarskih angažmana, Kacenberger je i pasionirani kamerni muzičar koji je sarađivao s violončelistom Maksimilijanom Hornungom i pijanistom i dirigentom Larsom Fogtom (Vogt), koga je upoznala i publika Nomusa. Redovno učestvuje na različitim muzičkim festivalima, a kao solo hornista bio je član renomiranog Ansambla „Scharoun” i Berlinske filharmonije na njihovim turnejama po Sjedinjenim Američkim Državama.

 


ROBERT LAKATOŠ, violinista (Srbija)

„Idealni solista raskošnog, samouverenog tona, koji u svakom trenutku nastoji da zadivi publiku virtuozitetom“ (P. Connors, Bachtrack), violinista Robert Lakatoš, dobitnik je Prve nagrade na prestižnom Internacionalnom violinskom takmičenju u Pamploni, Španija 2015. godine. Ovaj mladi umetnik pre toga osvojio je Prvu nagradu na takmičenju Mary Smart u Njujorku 2013, te prestižne nagrade na takmičenjima Andrea Postakini u Italiji i Muzičke omladine u Rumuniji. Ovi uspesi otvorili su vrata njegovoj internacionalnoj karijeri na renomiranim muzičkim scenama sveta.

Robert Lakatoš nastupao je sa simfonijskim orkestrima Navare, Malage, Madrida, Getingena,  Krakova, Montereja, Ciriha, Istanbula, Ljubljane, Novog Sada kao i sa Beogradskom filharmonijom. 

Sarađivao je sa eminentim dirigentima današnjice kao što su Gabrijel Felc, Uroš Lajovic, Džejms Džad, Manuel Hernandes Silva, Fabio Meketi, Nikolas Milton, Lior Šambadal, Antoni Vit, Filip Grinberg, Aleksandar Marković i mnogi drugi.

Robert Lakatoš rođen je u Novom Sadu 1991. godine. Odrastao je u muzičkoj porodici, gde mu je mentor bio otac, Imre Lakatoš. Kasnije je diplomirao u klasi prof. Dejana Mihailovića na Akademijii umetnosti u Novom Sadu. Studije nastavlja na Univerzitetu umetnosti u Cirihu, a istovremeno se usavršava kod vrhunskih umetnika kao što su  A. Rosend, J. Rahlin, R.Simović i R. Koelman. Ova iskustva obezbedila su mu trajni umetnički kvalitet koji razvija baveći se istovremeno koncertnim i pedagoškim aktivnostima. 

Robert Lakatoš trenutno radi kao profesor violine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao i na Fakultetu Muzičke umetnosti u Beogradu. Od 2018. godine je umetnički vođa Kamernog gudačkog ansambla Roberta Lakatoša sačinjenog od umetnikovih studenata, koji za cilj ima promociju mladih violinskih virtuoza. 

Dobitnik je nagrade Iskra kulture 2017, priznanja Zavoda za kulturu Vojvodine koje se dodeljuje za savremeno stvaralaštvo mladom umetniku do 35 godina.

 Robert svira violinu Antonija Stradivarija iz 1709. godine, iz privatne kolekcije čuvenog gudalara Vladimira Radosavljevića, čije gudalo takođe koristi.

 

Imao sam veliko zadovolјstvo da sarađujem sa Robertom Lakatošem tokom perioda dok je bio moj student na Ciriškom univerzitetu umetnosti u Švajcarskoj. Robert Lakatoš često prikazuje besprekornu tehniku i veoma emotivnu i dirlјivu muzikalnost. Smatram Roberta Lakatoša jednim od najperspektivnijih violinista svoje generacije.“ Rudolf Koelman

„Robert Lakatoš je izuzetni violinista čiji su tehnika i temperament garancija nezaboravnog muziciranja.“ Aron Rosand

„On je jedan od najperspektivnijih mladih umetnika svoje generacije i njegov način muziciranja je u stilu stare tradicije sviranja violine.“ Julian Rachlin

 


JOŽEF BISAK, violista (Srbija)

Jožef Bisak potiče iz muzičke porodice. Detinjstvo je proveo sa roditeljima, horskim pevačima, u Srpskom narodnom pozorištu. Svoju prvu violinu dobio je sa tri godine, a dvadeset godina kasnije polaže audiciju za mesto vođe viola Operskog orkestra Srpskog narodnog pozorišta.

Tokom studija, zajedno sa svojim prijateljima, na čelu sa čelistom Markom Miletićem, reosniva orkestar Kamerata Akademika koji je vođen njihovim entuzijazmom i željom za izvrsnim kamernim muziciranjem danas postao Gradski kamerni orkestar Kamerata Novi Sad.

Njegov profesionalni razvoj ide u nekoliko pravaca, osim u operskom i baletskom, usavršava se i u simfonijskom repertoaru tokom godina rada na mestu vođe viola u Vojvođanskom simfonijskom orkestru. Nakon položene audicije za solo violu RTV Slovenija, sledeća stanica je austrijski nagrađivani gudački kvartet Acies, sa kojima aktivno koncertira i snima od 2016. godine.

Zajedno sa violinistima Robertom Lakatošem i Markom Josifoskim, a na predlog starog člana kvarteta, violončeliste, Dragana Đorđevića- Suzukija, reosnivaju kvartet Rubikon. 

 


MARKO MILETIĆ, violončelista (Srbija)

Marko Miletić je vanredni profesor na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, umetnički rukovodilac orkestra Kamerata Novi Sad, umetnički direktor Festivala NEO, kustos za klasičnu muziku pri Fondaciji Novi Sad 2022 Evropska Prestonica kulture.

Redovne i master studije završio je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu u klasi Imrea Kalmana , Artist Diplomu na Columbus Univerzitetu u SAD u klasi Wendy Warner.  

Nastupao je kao solista sa Vojvođanskim Simfonijskim Orkestrom, Simfonijskim orkestrom italijanske pokrajine Marke, Gudačima Svetog Đorđa, Kameratom Novi Sad, Subotičkim Simfonijskim Orkestrom, Simfonijskim orkestrom Akademije Umetnosti u Novom Sadu. Svirao resitale i koncerte kamerne muzike u Norveškoj, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Kini, SAD, Italiji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Poljskoj, Holandiji, Belgiji..

 Držao majstorske kurseve u Srbiji i Italiji. Osnivač je ansambla Čelons u sa svojim studentima i kolegama iz Kamerate, klavirskog trio Valmaro sa Robertom Lakatošem i Valentinom Nenaševom, i NEO Anasambla sa Julijom Hartig (violina), Aleksandrom Tasićem (klarinet) i Shinnosukeom Inugaijem (klavir). Nastupao je sa renomiranim svetskim umetnicima poput Romana Simovića, Wendy Warner, Stefana Milenkovića, Ištvana Varge, Dmitrija Kouzova, Klaudija Vandelija, Ksenije Janković, Filipa Grinberga, Simon Lamsme. 

Koncepti koje postavlja na Festivalu NEO i u okviru programa Kamerate uvek su angažovani i donose najbolje od umetnika koje okuplja, zbog čega je uspeo da se izbori da  klasična muzika dominira godinom kada se Novi Sad predstavio kao Evropska Prestonica Kulture.

Važi za jednog od pokretača muzičkog života u Srbiji sa kojim rado sarađuju gotovo sve značajnije institucije kulture i umetnosti  od Beogrdske Filharmonije preko akademija, mreže kulturnih stanica i kulturnih centara.

 


ANSAMBL “MAKEDONISIMO”

SIMON TRPČESKI, pijanista (S.Makedonija)

Podjednako hvaljen ne samo zbog snažnog virtuoziteta i duboko ekspresivnog pristupa interpretaciji, sjajni pijanista zrači i svojom izuzetno harizmatičnom pojavom. Prisutan na međunarodnoj  muzičkoj sceni preko dve decenije, kao „Bi-Bi-Sijev umetnik nove generacije” (2001–2003), Trpčeski je neverovatno brzo izgradio blistavu karijeru, koja prevazilazi, odnosno ne priznaje ni kulturne niti muzičke granice, te sarađuje s preko stotinu orkestara na četiri kontinenta. Među njima su Londonski simfonijski orkestar, Orkestar „Philharmonia”, Francuski nacionalni i Orkestar grada Birmingema, Kraljevski orkestar Koncertgebaua, Nemački simfonijski orkestar iz Berlina i Drezdenska filharmonija. U Severnoj Americi često kao solista svira i s orkestrima Klivlenda i Filadelfije, Losanđeleskom i Njujorškom filharmonijom i simfonijskim ansamblima iz Čikaga, San Franciska, Sent Luisa, Sijetla, Baltimora. Muzicirao je i s filharmonijama iz Japana, Seula, Hong Konga, Sidneja, Adealide, Melburna i Novog Zelanda. Duga lista eminentnih dirigeneta s kojima je najpoznatiji makedonski, ali i jedan od najtraženijih aktuelnih svetskih pijanista radio obuhvata Lorina Mazela, Vladimira Aškenazija, Marina Alsopa, Gustava Dudamela, Šarla Dituaa, Jakoba Hrusa, Vladimira Jurovskog, Suzanu Malki (Susanna Malkki), Andrisa Nelsonsa, Antonija Papana (Pappano), Majkla Tilsona Tomasa (Michael Tilson Thomas), Davida Cinmana (Zinman). Sigurno najdužu i najplodniju saradnju imao je s Orkestrom Kraljevske liverpulske filharmonije, posebno ojačanim u vreme dirigenta Vasilija Petrenka (Vassily), s kojim je snimio monumentalna dela ruskog pijanističkog repertoara, poput sva četiri klavirska koncerta i Rapsodije na Paganinijevu temu Sergeja Rahmanjinova (za kuću „Avie”), oba klavirska koncerta Petra Čajkovskog, kao i Prvi i Treći koncert za klavir i orkestar Sergeja Prokofjeva (u izdanju kuće „Onyx Classics”). Brojne hvaljene resitale Trpčeski priređuje u velikim dvoranama Njujorka, San Franciska, Vašingtona, Londona, Pariza, Amsterdama, Milana, Minhema, Praga, Hamburga, Bilbaoa, Istanbula, Dablina, Tokija. Od svog debija u Vigmor holu 2001 postao je redovan gost ove prestižne dvorane, uključujući i „Residency” (2018), realizujući oba resitala za izdavača „Wigmore Live”. U Novom Sadu je prvi put nastupio na Nomusu 2005. kao dvostruki solista s Makedonskom filharmonijom i dirigentom Sašom Nikolovskim Đumarom.

Za velike zasluge u afirmaciji svoje domovine u inostranstvu umetnik je već 2009. primio visoko odličje Predsednikov orden časti („Presidential Order of Merit”), a 2011. postao je i prvi nosilac titule „nacionalni umetnik Makedonije”, zemlje u kojoj se i školovao na Muzičkoj akademiji Univerziteta „Sv. Ćirilo i sv. Metodije” u Skoplju (u klasi prof. Borisa Romanova), da bi pre ovih najviših nacionalnih odlikovanja još 2003. dobio nagradu „Mladi umetnik” Kraljevskog filharmonijskog društva u Londonu.

Kao izuzetni kamerni muzičar Simon Trpčeski redovno koncertira s violončelistom Danijelom Miler-Šotom (Daniel Müller-Schott) i kontinuirano nastupa na festivalima kamerne muzike u Aspenu, Verbijeu, Riseru (Norveška), Bergenu, kao i na Festivalu „Baltic Sea”. U poslednje vreme posebno je zapažena njegova saradnja sa svetski poznatim violinistom Maksimom Vengerovim, s kojim je svirao i u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu. Kao prirodni i univerzalni muzički istraživač i autor, posvećen je i predstavljanju kulturne slike i identiteta svoje domovine Makedonije. Upravo njegov najnoviji kamerni muzički projekat MAKEDONISSIMO, ostvaren s kompozitorom Pande Šahovim, namenjen je upoznavanju publike širom sveta s bogatstvom tradicioalnog makedonskog folkora. Predstavljajući s ovim stvaraocem i svojim kolegama, takođe izvanrednim instrumentalistima, jedan jedinstven zvučni svet – nacionalne muzičke korene dočarane najvišim sviračkim virtuozitetom, povezanim s uticajima džeza, Trpčeski će u novom svetlu ponovo zablistati pred somborskom publikom.

 


ALEKSANDAR KRAPOVSKI, violinista (S. Makedonija)

Studije završene u Bugarskoj i Nemačkoj, bile su nastavak razvoja umetnikovog dara otkrivenog u ranoj mladosti, potvrđenog i ranim nagradama na međunarodnim takmičenjima u domovini i Bugarskoj, osvojenih i u domenu solističkog i kamernog muziciranja. Još kao student Krapovski je počeo da se bavi  orkestarskim muziciranjem uključujući Makedonsku filharmoniju i Omladinski orkestar Festivala u Verbijeu koji su vodili Džejms Livajn, Zubin Mehta, Mstislav Rostropovič, Esa –Peka Salonen, Juri Temirkanov i Valeri Gergijev. Već tokom školovanja Krapovski je bio koncertmajstor Omladinskog kamernog orkestra Severne Makedonije, Simfonijskog i Kamernog orkestra Muzičke akademije u Bugarskoj i gostujući koncertmajstor ansambla „Joven Orquesta Nacional de Espana „(JONDE). Trenutno je stalni član orkestra Velikog teatra „Liceo“ u Barseloni i gost asistent- koncertmajstor Frankfurtske opere. Kao solista je nastupao s nekoliko orkestara u Bugarskoj, kao i u orkestru Akademije „Liceo“, zatim na turneji Simfonijskog orkestra Malte i Slovenačkog omladinskog orkestra s kojima je svirao u Karnegi holu u Njujorku. Takođe priređuje resitale i svira kamernu muziku u različitim sastavima u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Turskoj, Španiji i Nemačkoj, učestvujući na festivalima širom sveta. Među njima su Ohridsko leto, Festival i Akademija u Verbijeu u Švajcarskoj, „The Youth 4 Youth“ (Tajland), „Apolonia“ (Bugarska), „Ravello“ (Italija), „Perrelada“ (Španija), i „Miyazaki“ u Japanu.

 


ALEKSANDAR SOMOV, violončelista (Bugarska)

Već na početku školovanja u rodnoj Sofiji, petnaestogodišnji umetnik je debitovao kao solista u domovini i Nemačkoj, ostvarivši tonski zapis Varijacija na rokoko temu Petra Čajkovskog, u isto vreme zasijavši i u premijernom izvođenju dela Concierta de Espana Anhela Eskudera, predstavljenom širom Španije. Kao pobednik nekoliko međunarodnih takmičenja nagrađen je gostovanjima i koncertiranjem u Grčkoj, Italiji, Srbiji i Izraelu. Studije je nastavio u renomiranoj školi „Guildhall” za muziku i dramu u Londonu, gde 1998. kao prvi istočnoevropski muzičar dobija Zlatnu medalju, kao najvišu nagradu ove institucije, koju su pre njega poneli legendarna violončelistkinja Žaklin di Pre, bas-bariton Brin Tervel (Bryn Terfel) i violinistkinja Tasmin Litl (Little). Posle niza daljih uspeha na veoma cenjenim internacionalnim takmičenjima, Somov započinje karijeru vrlo uglednog soliste s izvanrednim orkestrima kao što su „Northern Sinfonia”, Strazburška, Sofijska i Filharmonija iz Varne, Nacionalni  simfonijski orkestar Bugarskog radija ili Državna kapela iz Ahena, a dirigenti s kojima je sarađivao su Tjeri Fišer (Thierry Fischer), Tomas Cehetmajer (Thomas Zehetmair), Mark Albreht (Albrecht), Teodor Gušlbauer (Theodor Guschlbauer), Džejms Makmilan (James MacMilan) i mnogi drugi. Brojni su i sjajni muzičari s kojima svira kamernu muziku, poput Žan-Iva Tibodea (Jean-Ives Thibaudet), Borisa Garlickog, Tasmin Litl, Natana Vilijamsona (Nathan Williamson), Džona Jorka (John York), Bogdane Popove i mnogih drugih. S njima nastupa na raznim festivalima i muzičkim događajima u Engleskoj, Bugarskoj, Francuskoj, Švedskoj, Nemačkoj, Španiji, Kipru.

Godine 2006. Aleksandar Somov je zauzeo poziciju violončeliste – super soliste Strazburške filharmonije; prethodno je bio i prvi vilončelista orkestra „Northern Sifonia”, a od 2002. ga redovno pozivaju kao gosta u toj funkciji mnogi čuveni simfonijski ansambli u Velikoj Britaniji, ali i Škotski i Engleski kamerni orkestar. Kao vrsni pedagog deluje na Konzervatorijumu i Akademiji u Strazburu, redovno radeći i kao gostujući profesor širom Francuske, na međunarodnim muzičkim akademijama, kao i Festivalu „Ringamala”u Švedskoj. Diskografska izdanja na kojima su zastupljeni njegovi solistički snimci objavljena su u kućama „Naxos/Marco Polo”, „The Gega New”, ali i u Bi-Bi-Si-ju, Bugarskoj nacionalnoj televiziji i radiju, Poljskom radiju i Radio Valensiji. Kao umetnik izuzetnog opsega interesovanja, Somov uživa u kombinaciji različitih stilova i širenju muzičkih horizonata, ali i koncertiranju sa svojim kolegama, suosnivačima šarolikog i neobično maštovitog ansambla „Robertsau Buskers”. Nastupa i na koncertima sa Salonskim orkestrom Baden Badena, a naročito ga raduje sviranje gitare, gadulke (bugarskog narodnog instrumenta) ili udaraljki u slobodno vreme.

 


HIDAN MAMUDOV, klarinet, saksofon, kaval (S.Makedonija)

Posle školovanja u Skoplju, studije je nastavio na Univerzitetu u Mičigenu u klasi Sidnija Foresta (Sidney Forest), a potom i u Sofiji. Dalje obrazovanje vezuje ga za Univerzitet za muziku i izvođačke umetnosti u Beču i profesora Horsta Hajeka, člana Bečkih filharmoničara. Pohađao je i majstorske tečajeve Čarlsa Nidiča (Charles Neidich), Stenlija Drakera (Stanley Drucker) i Roberta Springa, a koristio je i dve značajne stipendije iz Švajcarske i Austrije.

Kao takmičar se izvrsno prikazao u Sevilji (2004), gde je bio finalista, a potom i kao pobednik Takmičenja Muzičke omladine u Bukureštu, Nacionalnog takmičenja u Skoplju i Međunarodnog takmičenja u Švajcarskoj, a bio je i polufinalista Prvog internacionalnog klarinetskog konkursa u Kortrijku u Belgiji, 2010. godine. Kao solista s orkestrom (Makedonska filharmonija) iskazao se u Teatru „Huan Rodrigez Romero” u Sevilji, a potom i na koncertu u Austriji. Kao prvi klarinetista simfonijskog orkestra „Vebern” (Webern), bečkog univerziteta na kom je studirao, dobio je priliku da svira u dvorani Muzikferajna pod vođstvom velikih dirigenata poput Pjera Buleza, Franca Velzer-Mesta i Kirila Petrenka. Muzicirao je i pod rukom Marka Stringera u bečkom Radiokulturhauzu, a bio je i solo klarinetista Međunarodnog studentskog orkestra u Kjotu, u Japanu. Za vreme školovanja u Ženevi bio je i član Orkestra Romanske Švajcarske. Osnivač je i Trija „Prestige”, s kojim je ubirao sjajne kritike u Austriji, Nemačkoj, Italiji, Bugarskoj i Grčkoj i osvajao nagrade na takmičenjima kamerne muzike u Grčkoj i Austriji. 

 


VLATKO NUŠEV, perkusionista (S.Makedonija)

Već od svoje najranije mladosti član nekoliko sastava, neverovatno brzo stasao i kao kompozitor, aranžer i producent (rođen u Delčevu 1981), Vlatko Nušev je danas član Orkestra Opere i Baleta Severne Makedonije i profesor na Akademiji umetnosti u Skoplju, na kojoj je i sam studirao udaraljke i timpane. Deluje i u sastavu ansambla za savremenu muziku „ConTempora”, a često svira i popularne kompozicije. Nušev je osvojio brojne nagrade na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima, stipendiju „Yamaha” 2001, a iste godine i nagradu „Žan Bernar Bušamp” (Jean Bernard Beauchamp) na Internacionalnom takmičenju „Muzika i zemlja” u Sofiji. Dve godine kasnije (2003) pobedio je na 4. Nacionalnom takmičenju u Skoplju, a ne manje značajne su i nagrade „Dobri Palijev” i „Zigfrid Fink” (Siegfried) za najbolje izvođenje u Sofiji 2001.

 


PANDE ŠAHOV, kompozitor (S.Makedonija/Velika Britanija)

Kompoziciju je studirao je u rodnoj Makedoniji kod uglednih muzičkih stvaralaca Riste Avramovskog i Tomislava Zografskog, u čijoj klasi je i diplomirao na Muzičkoj akademiji Univerziteta „Sv. Ćirilo i sv. Metodije” u Skoplju. Pohađao je i privatnu nastavu iz džeza i aranžiranja kod Ilije Pejovskog, renomiranog umetnika iz ovih oblasti. Zahvaljujući stipendiji Britanske vlade, školovanje je nastavio na Kraljevskom koledžu za muziku u Londonu, gde je završio i postdiplomske studije kod Džulijana Andersona. Doktorsku disertaciju je odbranio na Kraljevskom unverzitetu „Holloway” u Londonu, pod mentorstvom Filipa Kašijana. Živi u Londonu, gde radi kao profesor visoke škole gde je i sam učio, kao i na Koledžu „Alton” u Hempširu. Veoma je aktivan i kao organizator koncerata, voditelj majstorskih tečajeva i radionica, te dirigent savremene muzike.

Njegovu muziku izvodili su orkestri Makedonske, Sofijske i Londonske filharmonie, simfonijski orkestri Bornemuta i Boljšog teatra, hor i orkestar makedonske Nacionalne opere i baleta, Novi londonski kamerni hor, Hor „Pro Ars”,  Kvartet „Smit” („Smith”), ansambli „De Ereprijs” „Lontan”, „Ixsion”, „Chroma”, „New Noise”, „Reconsil”, „Kokoro con tempora”, „Horizonte” i mnogi drugi. Kao pedagog bavi se ne samo kompozicionom tehnikom, već i analizom i interpretacijom. Projekat Makedonissimo nije prva Šahovljeva saradnja sa Simonom Trpčeskim. Za otvaranje Internacionalne pijanističke serije „Southbank” u Londonu 2009. umetnik je naručio od njega kompoziciju u čast Šopenovog rođenja. Novonastalo delo u obliku svite – Songs and Whispers – povezuje dve Šopenove klavirske minijature s četiri komada zasnovana na makedonskim narodnim pesmama. Od premijernog izvođenja u Dvorani kraljice Elizabete izuzetni pijanista je novo ostvarenje predstavljao u nekoliko najprestižnijih svetskih koncertnih sala, uključujući i Centar „Volt Dizni” (Walt Disney Centre) u Los Anđelesu i auditorijum Luvra u Parizu.